Duhovnost

Američki dramski pisac Artur Miler otprilike ovako je definisao intelektualca: „To nije čovek koji je pročitao gomilu knjiga i poseduje mnogo informacija. Intelektualac je osoba koja ima sopstvenu predstavu o svetu u kome živi.” Akcenat je, dakle, dat na promišljanje i podrazumeva da je svaka osoba koja ima svoj, lični stav o onome što se oko nje dešava – intelektualac. Neko će odmah staviti primedbu: „Po njemu, svi smo mi intelektualci.” Nismo, u tome je stvar. Ne radi se o intelektualnim sposobnostima već o tome da li smo skloni da svet posmatramo sopstvenim a ne tuđim očima. I najinteligentniji među nama mogu biti marionete u tuđim rukama. Uvereni da saopštavaju sopstveno oni često izražavaju mišljenje nekog sasvim drugog. Broj informacija kojim smo svakog trenutka zapljusnuti sprečava nas da se usredsredimo na bitno, onemogućava nas da razmišljamo. Skoro da više ne postoje tišina i privatnost koje bismo iskoristili za proces kojim se na miru dolazi do sopstvenih zaključa...

Govor je moćna sila. Ali koliko pažnje poklanjamo onome što govorimo?... Unosimo li imalo mudrosti i osjećajnosti u svoje riječi? Šta je iza našeg govora, šta ga motiviše? Da li je zaista bilo neophodno da kažemo to što smo upravo rekli. Kada sam počinjao da razmišljam i učim o govoru, napravio sam jedan eksperiment. Odlučio sam da tokom nekoliko mjeseci nikada ne govorim o nekoj trećoj osobi; tako nikome u razgovoru ne bih pominjao nekog drugog. Nema ogovaranja. I 90% mog govora bilo je eliminisano. Prije toga nije mi ni padalo na pamet da trošim toliko mnogo vremena i energija na takvu vrstu govora. Moj govor nije bio nešto posebno zlonamjeran, već je prije dobrim dijelom bio beskoristan. Bilo mi je nevjerovatno zanimljivo da posmatram uticaj koji je taj eksperiment imao na moj um. Prestavši da tako govorim shvatio sam da su, na ovaj ili onaj način, velik dio onoga što sam do tada govorio bili komentari o nekom drugom. Prestavši tako da govorim, i moj um je postao manje sklon da...