Duhovnost

- Odakle si došao? - Niotkud. Ja sam odavde. - Kаko to da te nikad nisam sreo? - Nisam izlazio. - Bio si bolestan? - Ne, bio sam zdrav. - Pa, zašto nisi izlazio? - Pa zato. Zato što sam bio zdrav. - А sada, zašto si sada izašao? - Razboleo sam se. Sad sam kao i svi drugi. Niko me neće primetiti. - Šta bi se desilo da te primete? - Proglasili bi me za zdravog. - Je li to rdjavo? - Kako gde. U bolesnom svetu, svakako. - I šta bi sa tobom radili? - Lečili bi me dok se ne bih i ja razboleo. - Аli ti si već bolestan, zar nisi? - Оd svoje bolesti, da, samo oni hoće da bolujem od njihove.

Mislim da bi ovaj svet bio bolji da smo manje vaspitani, možda i manje obrazovani, ali da smo odrastali s osećajem da smo ljubavi vredni ma šta učinili i ma kakvi bili. Lepi, ružni, zgodni ili ne, s diplomom ili bez nje, poslovno uspešni ili boemi, uz znanje pet jezika ili s mogućnošću komunikacije osmehom, uvek smo jednako vredni ljubavi.

Tanana je linija koja razdvaja svet jave od sveta sna. Većina ljudi je i ne primećuje, nego se prepušta svojim unutrašnjim časovnicima: kada otvore oči, budni su; kada ih zatvore, vreme je za snove. Kažu da svi, kad zaspimo, stalno sanjamo, samo što neki pamte snove, dok ih drugi zaborave još pre nego što razmaknu trepavice. Kažu, takođe, da nam Bog, ukoliko poželi da se obrati nekom od nas, govori dok sanjamo, jer da se pojavi na javi, sagoreli bismo od njegovog sjaja i lepote. I u snu, doduše, treba biti obazriv. Nije se jednom desilo da su neki, koji su duboko i dugo snevali, toliko odlutali da nisu stigli na vreme da se vrate. Takvi posle čuče kod linije razdvajanja, koja s one strane deluje kao kakav grdan zid, i čekaju da se otvore dveri kroz koje će se vratiti u svet, a kada se vrate u svet, vide da više ništa nije isto kao pre. Zbog toga je dobro imati na umu reči Suzan Zontag koja je govorila da ne želi da snovi tumače njen život, već da njen život tumači snove. Edgar Alan P...

  - A šta je onda književnost? - Pa, na primer, Marsel Prust. Ili Džems Džojs. - Džojs? - upita on primičući se. - Onaj što je napisao Uliksa? Probao sam da čitam. Dosadno. Ako ćemo pravo, uopšte ne shvatam zašto su potrebne takve knjige. - Kako to misliš? - Pa tog Uliksa niko ne čita. Tri čoveka su ga pročitala i onda celog života od tog žive - pišu članke, idu na konferencije. A niko drugi to nije savladao. - Znaš šta - rekoh, bacajući Vukodlake na pod. - Vrednost knjige ne odredjuje to koliko će ljudi da je pročita. Genijalnost Mona Lize ne zavisi od toga koliko posetilaca prodje pored nje tokom godine. Najveće knjige imaju malo čitalaca, zato što njihovo čitanje zahteva napor. Ali upravo zbog tog napora radja se estetski efekat. Književni fast-fud nikad ti neće podariti nešto slično. - Jednom sam te već zamolio, govori jednostavnije... - Sasvim jednostavno mogu da kažem ovako. Zamisli, recimo, da si kamiondžija. Knjige koje čitaš su kao saputnici koje primaš u kabinu....