Duhovnost

Ponekad se probudim umoran. I tužan. I ružan. Ni do čeg mi nije. Mrzi me oči da otvorim, mrzi me kroz prozor da pogledam. Onda stavim ruku na srce, oslušnem kako kuca i pomislim: kako je divno biti živ! I odjednom, sve mi nekako dođe lepše: svet oko mene se prepuni bojama,vazduh zamiriše na narandžu ili na neka daleka mora i ja osetim kako mi kosom struji neka neobjašnjiva čarolija zvana život. Jedan moj veliki drugar, koga nikada nisam video (pričaću ti o njemu neki drugi put), jednom mi je rekao: ˝Zamisli samo koliko je onih koji se nikada nisu rodili!˝ I stvarno, kakav bi to svet, bez tebe, bio? Ja mislim, čak sam siguran, da bez mene svet ne bi ni postojao. Ni bez tebe, takođe. Ni bez bilo koga ko je ikada rođen. Da nije tvojih očiju, sve bi bilo jedan beskrajni mrak. Sunce uopšte ne bi imalo potrebu da izlazi i zalazi, zvezdama bi dosadilo da sijaju. Da nije tvojih ušiju, sve bi se pretvorilo u gluvu, dosadnu, jezivu tišinu. Ne bi bilo ni muzike, ni automobilskih sirena,...