Dipak Čopra - SVIJET PRETVARAM U SVOJ SVIJET
Tijelo hranimo impulsima povjerenja i ljubavi, a trujemo
ga nepovjerenjem i mržnjom. Fizički, vi i ja možemo imati veoma slično srce;
ukoliko nam se ubrizga dovoljna količina kalijum-hlorida u vene, oboje ćemo
doživjeti srčani udar. Ali, naša iskustva su potpuno individualna. Šetali smo
različitim baštama i klečali na različitim grobovima. Vaše tužne uspomene
iscrpljuju vaše srce ili ga tjeraju u bolest, dok sam ja na njih imun. Isto
tako, radosne uspomene koje griju naša srca mogu biti međusobno slične, ali
vaše uspomene imaju lični pečat koji ih čini jedinstvenim.
Kamera snima neki događaj tako što svjetlosne signale
pretvara u slike, ali to nije način na koji funkcionišu naša čula - mi
percipiramo, što znači da svakom signalu koji primamo dodajemo značenje. Kameri
nije važno da li je autobus žute boje, ali kada mi ugledamo žuti autobus, znamo
da se u njemu nalaze djeca i da je potrebno preduzeti određene mjere
predostrožnosti. Percepcija je prvi i najvažniji korak u pretvaranju sirovog
materijala univerzuma u stvarnost. Sagledavanje svijeta ni približno nije
pasivan čin kako se čini, jer kada nešto pogledamo, mi ga bojimo našim
jedinstvenim iskustvima. Ukoliko posmatram zoru i osjećam se depresivno, moje
raspoloženje će iscuriti u zoru i učiniti da ona izgleda tužno i samotno.
Ukoliko sam radostan, ista zora će odslikati tu radost. Ovo stapanje
„mene" i stvari „izvan mene" čini percepciju magičnom. Prostim
slušanjem, mirisanjem, ukusom i osjećanjem, svijet pretvaram u moj svijet.
"Polja moći"
Svako vreme ostaje sećanju
ОдговориИзбришиvršnjaka svojih,
kao vreme ludosti
strahova il radosti.
Al ono sto mu daje sjaj,
to je neko drugo vreme.
Neprohodnim stazama
išlo se u novo sutra
U ono magično
što nikad nije konačno.
U nama tinja isti žar
ista pesma je u nama.
Moj svet čaroban i lep
sigurnost mi daje
ka novom me vodi.
Moj svet čaroban i lep
sigurnost mi daje
ja verujem u to.
Zaista, moj svet je čaroban i lep, verujem da je i tvoj, bez obzira što su totalno različiti (ako izuzmemo par metara knjiga) :) :) :)
Svi imaju neki svoj svijet, samo je pitanje kako ga kreiraju i kako se u njemu osjećaju. Nažalost, znam ih dosta da im je svijet samo ne čaroban. Ali, istina je, "neprohodnim stazama" različito koračamo. U ovakvim situacijama uvijek mi je na umu stih Mike Antića (kad već govorimo i stihovima :) ) "Ja sam svoja najčudnija, najlepša putovanja
Избришиprevalio kroz pustoš ove vetrovite glave.
I tu su stali beskraji
o kojima i ne slutiš"...
Namerno neću da preturam po starim meilovima, ali mi se čini da si te stihove Mike Antića (ili neke jako slične) navodio kada si, pre jedno pola godine, "odgovarao" na onaj moj upitnik...
ИзбришиMoguće da jesam, volim ih... Ne sjećam se, u kom kontekstu sam to uradio?
Избриши"Sad shvatam:
Избришиnismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.
Mi smo zvezde
što ludo u mrak se strmoglave
i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.
Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.
I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.
Goreli smo,
al nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.
Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi
od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.
I najzad:
tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave
željne da budu sunce makar trenutak samo".
Ono što sam sinoć rekla da neću da preturam po starim meilovima sam jutros porekla.
ИзбришиMeil je od 13.04.2018. i izuzetno mi je drago da su to upravo ti stihovi.
Ovo je samo još jedan dokaz da selektivno pamtimo, tj. zaboravljamo. Na osnovu toga možeš, s neke vremenske (istorijske) distance da saznaš da li ti se nešto zaista svidelo, da li ti je značilo, ostavilo traga ili si smo tako nekada mislio.
Meni je bio ključni stih:
"... I tu su stali beskraji o kojima i ne slutiš …"
Istina, postoje stvari koje vrijeme ne potire, neke vrijednosti koje u svim vremenima smatramo pravim, koje uvijek ostaju u nama, a neke od njih uđu tako duboko u naše biće da nas i životno opredjeljuju.
ИзбришиDa, taj stih koji završava sa "... i tu su stali beskraji o kojima i ne slutiš..." je po meni izuzeten, blistav, vanvremenski, božanski...