Goran Marković - RAZMIŠLJATI ILI NE?

Američki dramski pisac Artur Miler otprilike ovako je definisao intelektualca: „To nije čovek koji je pročitao gomilu knjiga i poseduje mnogo informacija. Intelektualac je osoba koja ima sopstvenu predstavu o svetu u kome živi.” Akcenat je, dakle, dat na promišljanje i podrazumeva da je svaka osoba koja ima svoj, lični stav o onome što se oko nje dešava – intelektualac.

Neko će odmah staviti primedbu: „Po njemu, svi smo mi intelektualci.” Nismo, u tome je stvar. Ne radi se o intelektualnim sposobnostima već o tome da li smo skloni da svet posmatramo sopstvenim a ne tuđim očima. I najinteligentniji među nama mogu biti marionete u tuđim rukama. Uvereni da saopštavaju sopstveno oni često izražavaju mišljenje nekog sasvim drugog.

Broj informacija kojim smo svakog trenutka zapljusnuti sprečava nas da se usredsredimo na bitno, onemogućava nas da razmišljamo. Skoro da više ne postoje tišina i privatnost koje bismo iskoristili za proces kojim se na miru dolazi do sopstvenih zaključaka. Na drugoj strani, televizijski reklamni spotovi, agresivni bilbordi i sva ostala oruđa ekonomske propagande sugerišu nam da bi zadovoljstvo trebalo da postane naš glavni cilj. Da je do njega sasvim lako doći, samo se treba prepustiti drugome, nekome ko bolje od nas zna šta je dobro.

Internet nam pruža iluziju da je lako o svemu dobiti informaciju, da je bilo koja stvar na svetu dostupna. Ali u tom obilju, mi skačemo sa jedne na drugu, treću, hiljaditu informaciju. Nemamo vremena niti volje da se zaustavimo na pojedinačnom, na nečem što se tiče samo nas i da tu stvar produbimo, stignemo do suštine. Nema se kad, treba saznati još toliko mnogo stvari. Istina je da smo odlično informisani ali da ni iz daleka ne naziremo suštinu stvari.