Miroslav-Mika Antić - IMA NA SVETU LEPIH STVARI
Ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako
sednem za neki sto, čujem kukanje. Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije,
na situaciju ovde ili tamo, na mlade, na stare... I kukaju. Čak i kad ćute oni
samo klimaju glavom, znam: oni glasno kukaju, oni riču od kukanja, duša im se
kida u froncle.
Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem.
Znam unapred o čemu će biti razgovora. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju
sobu (pre toga nepročitane novine bacio sam u korpu), da prelistam neku poštenu
knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari.
A ima ih. Verujte.
Naravno da na svetu ima lepih stvari! 🍎
ОдговориИзбришиA otkuka li on to na decu u onoj priči o kolačićima od blata? Interesantno, malo kuka, a malo se žali na kuknjavu drugih?
Ma razumijem ga, kako sam reče, on je samo "drugačije gladan".
ИзбришиImati šestoro dece ne ide zajedno s tim da se bude drugačije gladan. Prvo razumevanje za decu, empatija, davanje sebe ,... pa kad sve to uradiš onda se više nećeš pitati zašto ih ništa ne interesuje, zašto mešaju režisere i fizičare...
Избриши♒♒♒♒♒♒♒
Decu nikom ne opraštam!
A upravo je to plus za djecu, imati roditelje koji su "drugačije gladni" od svakidašnjeg, uobičajenog, šablonskog. Upravo djeca takvih neće miješati režisere i fizičare, imaće prava interesovanja.
Избриши
ИзбришиA sad ti malo promeni vizuru i pogledaj one blatne kolačiće mojom očima:
Mika sedi i razgovara s jednim ocem. On, drugačije gladan, ne razgovara sigurno o takvim temama s nekim ko nije, kao i on, drugačije gladan.
Ali taj isti sagovornik ima dete koje bi Mika pukao preko usta.
Poenta: taj sagovornik
je bio dobar samo sebi, a ne i svom detetu. To njegova realnost pokazuje!
Zaključak: biti drugačije gladan je potreban, ali ne i dovoljan uslov za uspunjavanje roditeljskog zadatka.
🌪️🌪️🌪️🌪️🌪️🌪️
Da, ali ovdje se ne radi samo o Miki i tom ocu, vec o interesovanju vecine u jednoj generaciji. Mogu slobodno da kažem, ogromne većine. Radi se o Pojavi, ne o jednom slučaju, i ovdje je, kako ja shvatam, govoreno o Pojavi kroz jedan slučaj.
ИзбришиČini mi se da se ponavljam ali, ....
ИзбришиGovoriš o Pojavi kao da je to izgovor za nešto!
Ma nek su svi u Pojavi, moja deca neće biti. Nek budu jedina svesna deca na ovom svetu - neka tako bude!
Čini mi se da konačno shvaram (ali ne odobravam) ono što govoriš.
Razlika između naših priča (prosvetlilo mi se!): Na istu pojavu ja govorim s vibracije rešenja, a on (ti) s vibracije problema.
Čini mi se da ukazivanje i pričanje o problemu nikada ne doprinosi njegovom prevazilaženju.
Verujem da to radi na svakom nivou, mada nemam nikakvog iskustva u politici ili javnom životu. Na drugu stranu, u okruženju malih zajednica (privatnih i poslovnih) to jedino i daje rezultate - višegodišnja praksa je to nedvosmisleno pokazala na svim nivoima.
I znaš, nikako ne mogu da poverujem da jedan tako duboko emotivan čovek kakav je Mika Antić može da piše nešto što ne oseća. (Odvojiti privatni život od njegove književnosti! ) Samim tim, on je sasvim saglasan s blatnjavim kolačićima. I da, ne mislim da su svi ti naši voljeni pisci, pesnici bili potpuno u pravu u svim segmentima pripovedanja, svim stavovima, načinima... 🍥
Ovo je već, ne znam ni sama koja priča, pisana u maniru osvetljavanja problema ili ukazivanja na pojavu... meni to, očito, nikako ne leži, te, svečano obećavam, neću komentarisati takve tekstove ubuduće. 💕
Nemam osećaj, ponele su me emocije, izvini ako je ovo bilo isuviše grubo, lično, šta ti ja znam šta već...
Da bi neki problem uopšte mogao biti riješen, mora se najprije ukazati da postoji, osvijetli ti ga. Nikada nijedan književnik nije riješio neki društveni problem, niti je to njegov zadatak, niti on to može, već su svi uvijek samo ukazivali na njega, da postoji. Najveća književna djela su upravo zato velika jer su osvjetljavala nešto što je sa istinske, univerzalne vredonosne mjere bilo neprihvatljivo, a društveno je vladalo.
ИзбришиIstina, uvijek je to lični stav, ali to ne znači da ga treba zanemariti. da blatnjave kolačiće treba svesti na ličnu priču, jer je sasvim jasno da je riječ o Pojavi. Uzmimo samo Andrića za primjer, u romanima, pripovjetkama, Mihaila Lalića (koga, uzgred, praktično nigdje nema u CG, jer ga "ne miriše" ni jedna strana, zbog toga što je ostavio pisani trag o tome šta su i kako u prošlosti radili), na kraju i Njegoša, kad bi smo sve svodili na lični nivo, onda bi malo ko od njih dobio prelaznu ocjenu, niti bi prevazišlo vrijeme u kom je pisao. Ali ostaju kao dokument o određenim Pojavama, kao hronika jednog vremena, ispričane kroz sudbine pojedinih likova, nebitno da li stvarnih, da li izmišljenih, bitno da je vjerodostojno žigosano nešto što je vredonosno zaista postojalo.
A mislim da su, gledano danas na opšti vredonosni sistem koji vlada, blatnjavi kolačići "mala maca". Mogu ja reći da to nije moj način gledanja na život, da je potpuno suprotan mojoj prirodi, mojoj vizuri uskog okruženja u kojem se krećem, sa kojim sam u dubljoj komunikaciji, prisnijem odnosu, ali ne mogu zatvoriti oči i reći da to nije vladajući trend, danas već sistemski problem. I da me on, bez obzira na sve moje distance, na razne načine itekako dotiče.
Danas je Sv. Jovan Zlatousti! Valjda je i to znak............
Избриши:) :) :)
Избриши