Anton Pavlovič Čehov - KAKO IZGLEDAJU KULTURNI LJUDI
Da bi čovjek bio kulturan nije dovoljno da čita popularne
romane i posjećuje pozorište. On mora neprestano, danonoćno da radi na sebi, da
čita, uči, trudi se… i da odmah odbaci sujetu, jer se svaki izgubljeni sat računa.
Kako izgledaju kulturni ljudi:
- Oni poštuju ljudsku ličnost i zato su uvijek ljubazni,
pažljivi, učtivi i spremni da čine za druge.
- Saosjećajni su prema svima. Brinu i o onome što se ne vidi, i spremni su da se žrtvuju kako bi
pomogli drugima.
- Poštuju tuđe vlasništvo, i zato vraćaju svoje dugove.
- Iskreni su i preziru laž. Ne lažu čak ni kad su
sitnice u pitanju. Laž vrijeđa slušaoca i unižava ga u očima govornika. Ne
poziraju, ponašaju se isto i na ulici i u svom domu, ne prave se važni pred
svojim skromnijim prijateljima. Nijesu skloni blebetanju niti opterećuju druge
svojim ničim izazvanim ispovijestima. Iz poštovanja prema tuđim ušima više ćute
nego što pričaju.
- Ne unižavaju sebe kako bi izazvali sažaljenje. Ne
igraju na kartu tuđe osjetljivosti da bi osvojili pažnju. Ne govore “Mene niko
ne razumije” ili “Niko ne mari za mene”, zato što su to jeftini i vulgarni
trikovi.
- Ne pate od plitke taštine. Ne mare za lažne vrijednosti,
poznanstva sa poznatim ličnostima ili za to da sami budu poznati. Ako su
učinili nešto značajno, ne prave od toga najvažniju stvar na svijetu, i ne
hvale se time da imaju pristup tamo gdje ga drugi nemaju. Zaista talentovani
ljudi se uvek klone svjetine i reklamiranja.
- Ako imaju neki dar, poštuju ga. Zarad njega žrtvuju
odmor, romanse, provod, sujetu. Ponosni su na svoj dar ali su mu i veoma
posvećeni.
- Imaju razvijen osećaj za lijepo, estetsko. Veoma vode
računa da kontrolišu svoje nagone i da suprotnom polu ne vide samo seksualni
objekat. Teže originalnosti, otmenosti, čovječnosti…
Tako izgledaju kulturni ljudi.
Čehov, stvarno!?
ОдговориИзбришиMa, dobro je ovo, naravno ...
Mada duhovit je, iako mu to nije bila namera. Nesmejah se na "On mora neprestano, danonoćno da radi na sebi, da čita, uči, trudi se… i da odmah odbaci sujetu, jer se svaki izgubljeni sat računa."
Ovo mora da je i Vučić čitao kad čovek uopšte ne spava ("danonoćno radi na sebi"), haha!
Za šta li se računa svaki izgubljeni sat? Ovo mentalno i duševno nestabilnijim osobama samo nabija kompleks da ništa ne mogu da stignu, da nisu vredni, da su već tolike sate pogubili ... Bože, koliko li sam takvih videla koji su krenuli da "rade na sebi" čitajući ovakva štiva puna vrlina i načisto se zakucali ...
Da li, zaista, poštovanje sopstvenog dara (talenta) znači žrtvovanje odmora, romanse, provoda, sujete (?)...
Ovde kao da je kvalitativno izjednačio odmor sa sujetom!
Jeste da si više puta rekao da svakom odgovara drugi pristup... Naravno da je tako! Jedino što oni koji krenu ka ovakvim lekcijama u sve veruju bespogovorno i upoređuju se i preispituju s autorom (naravno na svoju štetu)!
Čini mi se da ipak treba biti blag s ljudima. Malo je onih koji oproste čoveku njegovu nesavršenost, što mu kažu da ne mora da ide brže nego što mu duša može (a ne kao Čehov da se "svaki izgibljeni čas računa"), da nakon pada (neminovnog) može i treba da ustane, da bude zahvalan i milostiv, blag pre svega...
Stvarno, kad ovako pogledam, nikada ne bih želela da sam kulturna po njegovim standardima.
'Ajd, dobro, neću više...
Govoriš o uvodu, o nečemu uopštenom. Ne vidim da si našla zamjerku bilo kojoj od ovih osam stavki, izuzev ovog žrtvovanja romanse, odmora...
ИзбришиKad se kaže danonoćno raditi na sebi, sigurno da se ne podrazumijeva 24 sata biti budan i sprovoditi neku duhovnu aktivnost. To shvatam više kao onu svjesnost o sebi i svom zadatku, razlogu svog postojanja (ili njegovom traženju), biti svjestan onoga čime se u tom trenutku bavimo.
Uvijek je stvar u percepciji. Sigurno da niko neće Čehova uzeti za svog duhovnog učitelja (niti je to Čehovu ikad bila želja da bude, naprotiv), pa da se posveti ovim njegovim opservacijama. Pisac je jednostavno iznio svoj stav o tome šta, po njemu, koje osobine, treba da ima kulturni čovjek, i to je to. A ako je barem većina od ovoga što kaže tačna (zašto bi moralo da bude sve za svakoga prijemčivo), dosta je, ako ništa drugo, barem zanimljivo pročitati mišljenje jednog dobrog pisca.
Da li ti se desilo ikada da te neko upita za savet povodom nekog teksta koji je pisala osoba koja je "neupitni autoritet" u oblasti duhovnosti?
ИзбришиIzmeđu ostalih, jedna žena (sa posla) mi stalno donosi neke tekstove ili knjige i priča kako želi da nađe mir, da živi "duhovnim" životom, ali da nikako ne može da ispuni te visoke standarde, da pada onda u depresiju, da diže ruke od svega ... Posle nekog vremena evo nje opet s istim mukama i nedoumicama, novim tekstovima ... Ajde Jovo nanovo!
Nemoj pomisliti da sam ja ovde, kod mene, neki duhovni autoritet, nisam ni slučajno! Ono što ovu ženu stalno meni tera je to što se ja ne nerviram i ne dozvoljavam da mi neko nameće brzinu koja meni nije odgovarajuća (bilo da je brže ili sporije)
Šta onda ne valja? Ja joj stalno pričam da ne sluša previše te tekstove što mi donosi, da posluša sebe, da ide sporije, korak po korak, da su oni isuviše daleko (visoko) od svih nas, da ih mi ne možemo stići tako brzo... Ona meni vraća da su to poznati duhovnjaci, da je sve sigurno tačno, da ja neću da joj kažem nešto, da ona vidi da sam ja mirna i kad se drugi nerviraju, da sigurno imam knjigu po kojoj radim, da ovo..., da ono, ...
Meni posle bude jako žao nje, tražim po nekim knjigama, uglavnom mi se posreći s nekim pravoslavnim duhovnicima ili s Jerotićem...
Nije mi ovo jedini primer ljudi koji čeznu za nečim, a ne znaju kako da nađu početak puta. Ova mi je, ipak, najteži slučaj.
Iz tog razloga ja vapim za nekim ko će biti blag s ljudima, osvetliti sam početak puta, a ne da priča o prosvetljenju i nečem što je kraj puta. Ne ovako radikalan i žustar kao što je Čehov ovde.
Po ovoj njegovoj priči, ona ne spada u kulturne osobe. Ona bi se smrtno uvredila da joj neko to kaže.
Po ovoj njegovoj priči ne znam da iko spada u kulturne osobe! Nisam se potresla ni najmanje.
Ne reče ti meni za šta li se računa svaki izgubljeni sat? E, to me baš interesuje!
Ne postoji ozbiljan duhovni učitelj, ozbiljan duhovna knjiga, a da u jednom nijesu jedinstveni: duhovni napredak je postepen. Ne može se sve postići, pogotovo onaj najveći cilj, u jednom trenutku (čak u jednom životu), treba ići stepenicu po stepenicu. Taj duhovni rast se najčešće upoređuje sa rastom biljke: kad se sjeme posadi, treba mu određena njega i vrijeme da bi izraslo u ono što treba da bude. Ljudi nešto pročitaju, oduševe se, i onda žele odmah to da budu. Problem je u tome. Kako kaže jedan duhovni učitelj: ljudi su naučili da sve hoće u istom momentu - kada ih nešto zaboli, popiju tabletu, kada hoće negdje da stignu, sjednu u avion i za čas su tamo... i onda to prenose i na duhovni život. I, naravno, kada to ne dobiju brzinom kojom su htjeli, razočaraju se i traže novi put. I onda opet, sve u krug.
ИзбришиNa primjer, jedan od duhovnih uslova za napredak je: ne laži. I neko ko to pročita i hoće da u praksi slijedi, kad izrekne neku laž počinje da se nervira zbog greške, pa kad je ponovi, što je neminovno, 0nda razočarano napušta učenje jer on to ne može da slijedi. Umjesto da obrati pažnju na govor i misli (to su ti izgubljeni časovi, u kojima nijesmo svjesni sebe i onoga što radimo i izgovaramo), pa u jednom danu sebe ograniči, zaustavi se i izrekne jednu laž manje, pa to shvati kao uspjeh i napredak, što će ga inspirisati da sledećeg dana izrekne dvije laži manje, i tako polako ide ka cilju, duhovno napreduje, on hoće da odmah postigne sve to, u jednom danu, jednom dahu, što je nemoguče.
p.s. samo jedan od primjera, a može da se primijeni i na sve drugo u životu - za sve drugo važi isti princip.
Избриши