Ali moj pravi strah je strah od vlastite pogreške. Strah
da ne popuštim i da ne propuštim. Da ne odem ista ili čak manja nego što sam
došla. I da po odlasku ne kažem: moglo se drukčije, samo da se dovoljno htjelo.
Prihvatio strah? Malo sutra ... Talenti se ne razvijaju dovoljnom brzinom i ne dostižu veličinu kada ljudi imaju strahove u bekgraundu. Preispitivati se stalno da li sam nešto propustio ili popustio u nečemu ... Ako nije (a mislim da nije) čista retorika, onda je to velika senka preko njenog života ...
Strah kao riječ koju izgovara izuzetno duhovno napredna osoba ne bih poistovijetio sa riječju strah onako kako je shvatamo u svakodnevnom životu. Mislim konkretno na gornji citat - jer, znala je odakle je došla, svoju ulogu, i saznala (bukvalno, u bljesku najviše svijesti) kuda treba da ide. Strah je smisao da se vide i mogućnosti koje mogu da skrenu sa tog puta (kao što se dešavalo hiljadama ljudi koji su se peli na visoke duhvone skale pa tu zastajali ili čak još niže padali nego što su bili kad su na stazu krenuli), jer se na putu, što se visočije penje, sve veća su iskušenja koja sa puta mogu da skrenu. Na primjer, ko otvori i u potpunosti pročisti Anhata čakru, taj postiže stanje svijesti koje se odlikuje potpunom srećom, stanje u kojem čovjek u svakom trenutku uživa u samom sebi i u svemu oko sebe, ili, na primjer, u tom stanju mogu da mu se ostvare želje, dobija neke sidije (natprirodne moći)i to može da bude zamka da čovjek tu i ostane, jer mu više ništa ne treba, svime je zadovoljan. A prešao je tek malo više od pola puta do kraja staze.
Više puta sam te "čula" sa kažeš "Šta je Bog smislio za ovog ili onog" i slično. te povodom toga pitam : "Šta misliš, da li je Bog smislio za nekog da ostane na pola puta? " Da li može postojati čovekova legitimna želja da ne napreduje do vrha... Misliš li da počinje da pada onog trenutka kad prestane da se penje?
Bog šalje velike duše - duhovne učitelje, svece... One koji su već samorelizovani ili su pri samom vrhu. I nijesam govorio o tome da Bog šalje, naprotiv. Govorio sam da svako dolazi po kosmičkoj "formuli" zakona akcije i reakcije, sa sopstvenim zadatkom, da sjeme koje je posijao u prošlosti požnje i na neki način razriješi ono što je ostalo nerazriješeno. Nekome to uspije, neko tome još doda mnogo toga, pa sledeći put na svijet donosi "puno breme" problema.
Svako se penje u zavisnosti od sopstvenih afiniteta, neko je tek na prvoj stepenici, neko na desetoj, sve zavisno od stepena svijesti koji je ostvario. I naravno da je mnogo bolje u nasleđe prenijeti što veći stepen, onda se mnoge stvari jasnije vide i lakše poznaje uzročno posledična veza. No, ovo je barem treći put da o istom govorimo...
U pravu si da je bar peti put... Hmmm, to je jedno opšte mesto, opšta priča... Ja nikad ne pitam opšta pitanja, uvek vrlo konkretna... ti odgovaraš na ovaj način... Ok, i ova tema ide da acta.
Ne može biti konkretnija, jer svako dolazi sa svojim "prtljagom", svako ima neki svoj zadatak i samo on može da ga razriješi. Ne može niko da zna šta neko drugi nosi u sebi i šta treba da radi da prevaziđe ono što ga muči. To mogu samo samorealizovani, a oni su tako rijetki i susret sa njima je ili "prepoznavanje", ono unutrašnje, intuitivno, ili jednostavno prolaženje kao pored svakog drugog.
Ovu bi Čehov precrtao sa liste kulturnih ...
ОдговориИзбришиMislim da ne bi... :) "Uklopio" je, prihvatio :)
ИзбришиPrihvatio strah? Malo sutra ...
ИзбришиTalenti se ne razvijaju dovoljnom brzinom i ne dostižu veličinu kada ljudi imaju strahove u bekgraundu.
Preispitivati se stalno da li sam nešto propustio ili popustio u nečemu ...
Ako nije (a mislim da nije) čista retorika, onda je to velika senka preko njenog života ...
Strah kao riječ koju izgovara izuzetno duhovno napredna osoba ne bih poistovijetio sa riječju strah onako kako je shvatamo u svakodnevnom životu. Mislim konkretno na gornji citat - jer, znala je odakle je došla, svoju ulogu, i saznala (bukvalno, u bljesku najviše svijesti) kuda treba da ide. Strah je smisao da se vide i mogućnosti koje mogu da skrenu sa tog puta (kao što se dešavalo hiljadama ljudi koji su se peli na visoke duhvone skale pa tu zastajali ili čak još niže padali nego što su bili kad su na stazu krenuli), jer se na putu, što se visočije penje, sve veća su iskušenja koja sa puta mogu da skrenu. Na primjer, ko otvori i u potpunosti pročisti Anhata čakru, taj postiže stanje svijesti koje se odlikuje potpunom srećom, stanje u kojem čovjek u svakom trenutku uživa u samom sebi i u svemu oko sebe, ili, na primjer, u tom stanju mogu da mu se ostvare želje, dobija neke sidije (natprirodne moći)i to može da bude zamka da čovjek tu i ostane, jer mu više ništa ne treba, svime je zadovoljan. A prešao je tek malo više od pola puta do kraja staze.
ИзбришиViše puta sam te "čula" sa kažeš "Šta je Bog smislio za ovog ili onog" i slično. te povodom toga pitam : "Šta misliš, da li je Bog smislio za nekog da ostane na pola puta? "
ИзбришиDa li može postojati čovekova legitimna želja da ne napreduje do vrha... Misliš li da počinje da pada onog trenutka kad prestane da se penje?
Bog šalje velike duše - duhovne učitelje, svece... One koji su već samorelizovani ili su pri samom vrhu. I nijesam govorio o tome da Bog šalje, naprotiv. Govorio sam da svako dolazi po kosmičkoj "formuli" zakona akcije i reakcije, sa sopstvenim zadatkom, da sjeme koje je posijao u prošlosti požnje i na neki način razriješi ono što je ostalo nerazriješeno. Nekome to uspije, neko tome još doda mnogo toga, pa sledeći put na svijet donosi "puno breme" problema.
ИзбришиSvako se penje u zavisnosti od sopstvenih afiniteta, neko je tek na prvoj stepenici, neko na desetoj, sve zavisno od stepena svijesti koji je ostvario. I naravno da je mnogo bolje u nasleđe prenijeti što veći stepen, onda se mnoge stvari jasnije vide i lakše poznaje uzročno posledična veza. No, ovo je barem treći put da o istom govorimo...
U pravu si da je bar peti put... Hmmm, to je jedno opšte mesto, opšta priča... Ja nikad ne pitam opšta pitanja, uvek vrlo konkretna... ti odgovaraš na ovaj način... Ok, i ova tema ide da acta.
ИзбришиNe može biti konkretnija, jer svako dolazi sa svojim "prtljagom", svako ima neki svoj zadatak i samo on može da ga razriješi. Ne može niko da zna šta neko drugi nosi u sebi i šta treba da radi da prevaziđe ono što ga muči. To mogu samo samorealizovani, a oni su tako rijetki i susret sa njima je ili "prepoznavanje", ono unutrašnje, intuitivno, ili jednostavno prolaženje kao pored svakog drugog.
Избриши