? Uh, mnogo je ovih naših pisanija, ko će to sad naći ... sigurna sam da sam bar jednom (dvaput?) upotrebila tu reč ili neki sinonim. E, kako ti mene lepo ne znaš...
Kako sam rekla sada mogla sam reći još pre ko zna kad ... Ipak toliko iščekivanje da kažem zaslužuje jednu lepu kockicu, jednu s kojom nemaš nikakvu dilemu kuda ćeš ... ❤️ Ja nisam uvredljiva osoba. Mogu lako da osetim odakle dolazi rečenica koju bi većina okarakterisala kao uvredu ... Ono što ne podnosim je da me neko laže i maže "za moje dobro" ili zato što je on/ona jako fin pa ne može da tako nešto kaže ili zato što su lepo vaspitani ili zato što to nije pristojno... Istinu mogu da podnesem. Neću reći da me poneka ne iseče na pola, ali mi je ona ipak prihvatljivija ... ❤️ PS. Na trenutak sam pomislila da je ovo kad si počeo sa "Aha..." ono nešto što si arhivirao, pa čekaš da upotrebiš ... Ili jeste?
Dva puta sam pisao odgovor i dva puta promašio i brisao, pa interent zakočio, tako da više nijesam siguran ni šta sam pisao i hoće li i sad što napišem ostati ili ne...
Ha, ha, ha... Ma sama znaš, zar moram ja ono što je arhivirano upotrebljavati :) Ono se samo aktivira :)
I ne, ne znam da li moraš ono arhivirano upotrebljavati. Iskreno, i dalje ne znam šta te je tamo toliko (nemam reč, svaka koja mi padne na pamet može da se shvati pogrešno) pa si nešto arhivirao ... Pa se još samo aktivira .... Ali neka, možda i skontam nekad :)
Očigledno se pogršeno razumjelo. Arhivirano je ono što si pozitivno napisala, pa sam više iz zezanja rekao ovo arhiviram u smislu kad budeš u drugačije mislila, nešto kontra napisanog, ili se malo ljutnula, da ću to upotrijebiti, pozvati se na to.
Percepcija je čudo! 🔐 S tvoje strane, čini mi se, misliš da si arhivirao nešto značajno ... S moje strane, to je mrvica u odnosu na to kakav kredit imaš kod mene! (Haha, liči mi da ćeš i ovo arhivirati!)
Realno, ti si prešao kod mene već par zagarantovanih pragova, tako da ne postoji ništa što možeš da kažeš/uradiš, pa da padneš ispod toga.
Ljudi s kojima se družim znaju to vrlo brzo. Verovatno sam ja to podrazumevala, a ti ne... Mada, sad mi pade na pamet, kad je bilo reči o onim sunčanim naočarima, sećaš li se... mislila sam da sam ti i tamo eksplicitno rekla ovo što i sad...
Ako sad napravim nešto kao rekapitulaciju ovog našeg druženja, svodi se na to da si ti godinama "mirno" objavljivao sadržaje po raznim blogovima, a onda sam se pojavila ja i, iz samo meni znanih razloga, totalno okrenula tvoj blogerski život naopačke. Haha, dugo si mislio da ću otići kao što sam i došla, a ja nikako. Mislila sam da ćeš ili blokirati komentare ili mi reći da te ne smaram više. U jednom trenutku sam čak i pomislila da prestanem, dosadili su mi citati kao odgovori na citate. Čini mi se da si i upravo tad odgovorio nešto što nije citat. Ok, pomislih, shvatiću ovo kao znak... Zašto, zabogamiloga, ja ovo sad tebi pišem, nemam pojma...
Vidi, ono sinoć je iz domena, što ti kažeš, "otelo se kontroli", sad šta je bilo, bilo je... Sad tek ne možeš reći da ti neka nijansa nedostaje... Imaš i previše :)
Ne vidim u tome ništa loše. Naprotiv. Ako je slušalac dobar, nijedna priča, ma kako to na prvi pogled izgledalo, nije jednostrana. I onaj koji priča na neki način na tu priča dobija odgovore, ne mora da ih ima samo slušalac.
Da li je slušalac dobar ili nije, to onaj koji priča ne može znati pouzdano ako nema povratne informacije. A krhkost svoje izmaštane predstave o tome, začas može srušiti da li reč neka, da li misao ili, naprosto, zapitanost o smislu ... Odatle i zabogamiloga... A da li, u takvoj konstelaciji onoga koji sluša i onoga koji priča, onaj koji priča dobija odgovore ... Ne znam, ako je mesec u fazi rasta možda i misli da dobija. Opet, ako mesec opada ponekad prevlada osećaj da je odsutvo odgovora sve ono drugo ... A može se to protumačiti i time da mi pripovedanje o nijansama i kockicama nije blisko (ovo nije šala!), te da ja imam mnogo više dara za slušanje, nego za pričanje. Kako su slušaoci oduvek deficitarni kadar u odnosu na one koji pričaju, moje prirodno stanište nikada nije bilo ugroženo. Eto, sada se učim i pričanju i osluškivanju između tačaka i dvotački! Iznenadila sam samu sebe, haha!
Ima nešto od istine u onoj izreci da je svaki razgovor, u stvari, razgovor sa samim sobom. Riječima svoj unutrašnji svijet iznosimo van, a ako smo u saglasju sa samim sobom, onda to i u potpunosti razumijemo i svaka riječ odjekuje u nama samima i donosi nam i pitanje i odgovor. Mišljenje pretvoreno u riječi je glasni monolog koji otkriva naše dileme, unutrašnje sukobe, lične nedoumice, ali i naše čvrste stavove, principe, njihovim izricanjem potvrđivanje i samima sebi. Uglavnom, onome koji sve vidi i traži van, to je samo mišljenje koje se razgovorom i završava takvim kakvim jeste, bez ikakvog unutrašnjeg talasanja, dok je kod onoga koji živi unutrašnjim životom to razotkrivanje i usavršavanje svoje ličnosti.
Pre jedno 15 godina je došao momak neki iz servisa i vratio mi popravljen računar. Bio je jako ljubazan, prijatan, dan je bio vreo i ja sam ga pitala da li bi popio nešto. Rado je prihvatio, seo i počeo pričati. U početku se priča odnosila na njegov servis, na kvalitet komponeti računara i sl. Ja sam ponekad ubacila po koju reč, moj suprug takođe... OK. Onda je on počeo priču o svojoj familiji, ženi, kući, komšiluku, rodbini, komšiluku te rodbine, počeo je da vuče paralele između ljudskih naravi, sistematično, taksativno ... Moj muž je vrlo brzo ustao i otišao, uputivši mi pogled "Pa ti si ga zvala, eto ti ga sad..." Ovaj je ostao kod mene skoro puna dva sata! Poslednjih sat i po ja nisam izgovorila ni reč, a nije bilo sekunda tišine. Njegova priča me nije interesovala, ali sam ga slušala sve vreme razmišljajući šta čoveka goni da potpunom strancu iznosi ovu gomilu činjenica i zaključaka. Priznajem, melodičnost njegovog glasa je bila presudna da ga slušam toliko dugo. Na kraju mi je rekao da mu je baš drago što me je upoznao i da čovek nikad ne zna s kim može tako lepo da se ispriča.
U onome, zabogamiloga, je bila i jedna misao upućena njemu. Odjednom sam se setila svojih misli i pitanja, osetila sam se kao da sam ja momak iz servisa, a ti ljubazni domaćin koji me je načas primio u svoj dom i pita se šta me toliko goni da pričam svoj život potpunom strancu. Za razliku od pravog momka koji je svoj monolog proglasio dijalogom, ja sam u jednom trenutku postala svesna sopstvenog. Nije mi prijalo, zato sam i zaćutala ...
Eto, dogovorila sam se sama sa sobom, jeste trajalo dva dana, a ti si slušao, hteo, ne hteo...
PS. Divan ti je tekst, zaista! "ako smo u saglasju sa samim sobom, onda to i u potpunosti razumijemo i svaka riječ odjekuje u nama samima i donosi nam i pitanje i odgovor" I povrh toga ja imam pitanje... Za te i takve monologe koji nose i pitanja i odgovore dovoljan mi je i Andrić. Zašto onda volim da pričam s živim ljudima, oči u oči?
Imaginarni sagovornik, kao i onaj nepoznati, možda predstavlja neko naše drugo ja. Neko koga ne poznajemo predstavlja "čist" prostor (nema predrasuda, unaprijed prilijepljenih etiketa, ovakvog ili onakvog mišljenja kao što imamo prema svakome koga poznajemo), pa nam je najlakše u tu "prazninu" ubaciti svoje mišljenje, muke, jade, gorčinu, nedoumice, zadovoljstva, ponos određenim životnim događajima, i onda, ako posjedujemo imalo senzibitileta, u tom praznom prostoru viđeti sve to u svom pravom intenzitetu, dobiti odgovore, ili, ako ne postoji taj instinkt prepoznavanja osjetiti samo trenutno olakšanje, popraviti raspoloženje, osjetiti se rasterećenim, lakšim, što kod takvih osoba ostaje samo na tome, kratkotrajnom. do neke sledeće prilike, sledećeg nepoznatog koji je spreman da sluša.
S druge strane, postoji i govor nekome kome zaista vjerujemo, neko nama na neki način blizak, "bliz" (što bi rekao Krleža), kome možemo sve ispropovijedati bez bojazni da ćemo biti pogrešno ahvaćeni, a samo prenošenje, uz neki dijalog, uz bilo koju riječ, čak najobičniju, može da probudi neku asocijaciju koja nam "otvara oči", donese odgovor koji smo ko zna otkad čekali, a koji nam je bio pred nosom. Ne kaže se uzalud da jedna riječ može da odjekne svemirom jače nego deset atomskih bombi.
Tekst je lep, tačan naravno i ... ne mogu da se prepoznam u njemu. Ali ima jedna dobra stvar u celoj ovoj priči. Gledajući s vizure tvog odgovora u moj komentar mogu da pretpostvim šta te je tačno asociralo da napišeš baš tako nešto. I ne, nema greške! Zaista može i tako da se shvati. Ovo mi liči na onu igru u "Slagalici" duga, skočko... Kombinacija jeste moguća, ali nije tačna.
Pogotovo ovaj prvi deo mi nikako ne leži. Ovaj drugi mi je bliži, ali nedovoljno ... jer, vidiš i sam, uglavnom se ne razumemo. A što se tiče dijaloga ... pa ja ne bih ulančani niz monologa zvala dijalogom. Oseti se tačno šta je dijalog.
Ovo jeste dijalog, zar ne? Dokaz je i to što razumijemo da se ne razumijemo, što razmjenjujemo mišljenje o nečemu. pa i kad su ona dijametralno suprotna. Ili, i to se dešava, kad su slična ili ista, ali ih nerazumijevanje rečenog ili ograničenost načina ispoljavanja, učini naoko dijalogom narazumijevanja.
A gore sam govorio apropo tvog gosta koji jeste vodio monolog, kao i o sličnim ljudima koji traže nepoznate ljude (ne tražeći u njima bilo koju dodirnu tačku, jednostavno im nije potrebna) da bi im se izjadali, pohvalili ili iz bilo kog razloga monologom sebi olakšali dušu. Toliko toga se u njima nakupilo da jednostavno mora da izađe napolje, a kako nemaju nekog bliskog koji bi ih saslušao i razumio, koji bi tu njihovu potrebu shvatio, traže nekog nepoznatog (može to da budu bilo đe, na bilo kom mjestu) da svoju priču plasiraju i tako sebi olakšaju. Dakle, nije bitan sabesjednik, bitno je da sluša i da priča teče, da izlazi van, to je jedini način da postane stvarna, a sama činjenica da je iznesena, saslušana bez opovrgavanja čini je takvom.
Nasuprot tome, može neko koga fizički ne poznajemo ili nijesmo nikad susreli, da nam bude bliži od nekog s kim se godinama poznajemo ili čak i družimo (postoje razne vrste druženje, velike razlike koje se označavaju tom riječju). Nečija misao, životni stav, princip, širina pogleda, zvuci čija melodija svira i u nama samima, mogu da nam nečiji svijet učine dražim i bliskijim, pa iako se nikad nijesmo fizički sreli, od drugih sa kojima se svakodnevno susrećemo, družimo, kafe ispijamo, vodimo neobavezne razgovore.
U ovom dugačkom nizu razmene komentara nešto jeste dijalog, a za nešto i nisam sigurna. Poprilično me užasava misao da držim monolog. Sad je trenutak kad bih ja sama sebi dala savet da "ne ostavljam srce nebranjeno". Da, to su oni saveti koje nikad ne poslušam...
Ja sam jako introvertna osoba. I suvim zlatom merim s kim ću progovoriti (progovoriti s dušom) koju više nego što to neke prilike nalažu. To mora stvarno biti neko jako specijalan, neko ko mi vibracijski odgovara. Nema tu puno ljudi ... a i među njima ima nekih koji su mi draži i bliži od onih drugih. I nikakve veze nema da li smo se ikad sreli, a ostale stvari tipa pol, nacija, država, godine, da i ne pominjem.
Nasuprot tome, oko mene uvek ima puno ljudi! Ne bi oni bili tu da im nije prijatno. U toj interakciji oni dobiju upravo onoliko koliko i mogu da prime. Za mene je pravo blago pronaći ljude u koje ja mogu "kompletno da se uklopim".
Da se vratim na početak: "Ovo jeste dijalog, zar ne?" Ovo je bio dijalog u svojoj najlepšoj boji u onom delu kad posle mog komentara ti kažeš "Dva puta sam pisao odgovor i dva puta promašio i brisao, pa interent zakočio,.."
Dijalog jeste. to sigurno. Nekad, kad već govorimo o onom vibracijskom prožimanju, jedna riječ može da znači više od cijele ispisane stranice, isto kao i ona nerečena, a podrazumijevajuća. Tada to jeste dijalog, jer se odgovor zna ili bar naslućuje, iako nije ni izrečen. Vibracija nalazi sebi srodno vibriranje i odgovor je tu, neizrečen ali jasan.
Nešto mi se čini da ti hoćeš da razgraničiš, sve "opasne" stvari da pripišeš Solimiji, a one druge Ivi. Onda na konto toga kažeš "Vrijeme će pokazati je li Solumija prošlost".
Ako je to istina što sam rekla, i sam znaš da Solumija ne može biti prošlost, nikada.
Upravo tako!
ОдговориИзбриши... Danas je neki neobičan dan ... svi jogiji se meni obraćaju... :)
Uvijek to rade :) Za svakoga imaju ponešto lijepo :)
ИзбришиDanas ne za svakog... danas za mene! ❤️
ИзбришиOnda kad ih preskačem u komentarisanju ili kada zanovetam na njihove reči, tada je za svakog!
Aha... konačno si i to izrekla: kada zanovetaš na njihove riječi. Čekao sam da to od tebe dođe :)
Избриши? Uh, mnogo je ovih naših pisanija, ko će to sad naći ... sigurna sam da sam bar jednom (dvaput?) upotrebila tu reč ili neki sinonim.
ИзбришиE, kako ti mene lepo ne znaš...
Kako sam rekla sada mogla sam reći još pre ko zna kad ... Ipak toliko iščekivanje da kažem zaslužuje jednu lepu kockicu, jednu s kojom nemaš nikakvu dilemu kuda ćeš ...
❤️
Ja nisam uvredljiva osoba. Mogu lako da osetim odakle dolazi rečenica koju bi većina okarakterisala kao uvredu ... Ono što ne podnosim je da me neko laže i maže "za moje dobro" ili zato što je on/ona jako fin pa ne može da tako nešto kaže ili zato što su lepo vaspitani ili zato što to nije pristojno... Istinu mogu da podnesem. Neću reći da me poneka ne iseče na pola, ali mi je ona ipak prihvatljivija ...
❤️
PS. Na trenutak sam pomislila da je ovo kad si počeo sa "Aha..." ono nešto što si arhivirao, pa čekaš da upotrebiš ... Ili jeste?
Dva puta sam pisao odgovor i dva puta promašio i brisao, pa interent zakočio, tako da više nijesam siguran ni šta sam pisao i hoće li i sad što napišem ostati ili ne...
ИзбришиHa, ha, ha... Ma sama znaš, zar moram ja ono što je arhivirano upotrebljavati :) Ono se samo aktivira :)
"Dva puta sam pisao odgovor i dva puta promašio i brisao, pa interent zakočio,.."
ИзбришиSlučajnost?
Je li, beše, to je ono što ne postoji?
Istina. Ko zna koji je razlog tome, sličajno nije ... :) :) :)
ИзбришиI ne, ne znam da li moraš ono arhivirano upotrebljavati. Iskreno, i dalje ne znam šta te je tamo toliko (nemam reč, svaka koja mi padne na pamet može da se shvati pogrešno) pa si nešto arhivirao ... Pa se još samo aktivira .... Ali neka, možda i skontam nekad :)
ИзбришиOčigledno se pogršeno razumjelo. Arhivirano je ono što si pozitivno napisala, pa sam više iz zezanja rekao ovo arhiviram u smislu kad budeš u drugačije mislila, nešto kontra napisanog, ili se malo ljutnula, da ću to upotrijebiti, pozvati se na to.
Избриши
ИзбришиPercepcija je čudo! 🔐
S tvoje strane, čini mi se, misliš da si arhivirao nešto značajno ...
S moje strane, to je mrvica u odnosu na to kakav kredit imaš kod mene! (Haha, liči mi da ćeš i ovo arhivirati!)
Realno, ti si prešao kod mene već par zagarantovanih pragova, tako da ne postoji ništa što možeš da kažeš/uradiš, pa da padneš ispod toga.
Ljudi s kojima se družim znaju to vrlo brzo. Verovatno sam ja to podrazumevala, a ti ne...
Mada, sad mi pade na pamet, kad je bilo reči o onim sunčanim naočarima, sećaš li se... mislila sam da sam ti i tamo eksplicitno rekla ovo što i sad...
Ako sad napravim nešto kao rekapitulaciju ovog našeg druženja, svodi se na to da si ti godinama "mirno" objavljivao sadržaje po raznim blogovima, a onda sam se pojavila ja i, iz samo meni znanih razloga, totalno okrenula tvoj blogerski život naopačke.
Haha, dugo si mislio da ću otići kao što sam i došla, a ja nikako.
Mislila sam da ćeš ili blokirati komentare ili mi reći da te ne smaram više. U jednom trenutku sam čak i pomislila da prestanem, dosadili su mi citati kao odgovori na citate. Čini mi se da si i upravo tad odgovorio nešto što nije citat. Ok, pomislih, shvatiću ovo kao znak...
Zašto, zabogamiloga, ja ovo sad tebi pišem, nemam pojma...
Ako sam dobro zaključio, onda nema potrebe da bilo što arhiviram. Ubačeno je u jednu pregradu u mozgu, i neka tu miruje.
ИзбришиA sad, zabogamiloga, jesi li skontala zašto si mi to napisala? :) :) :)
Jesam 🍃
ИзбришиSlušam...
ИзбришиNišta od toga... Moram da se sama sa sobom dogovorim...
ИзбришиZar već nijesi? :)
ОдговориИзбришиHajde, kao, ovo nema veze ili misli šta god hoćeš...
ИзбришиSve ima veze, to smo jednom zaključili... :)
ИзбришиNaravno da sve ima veze! Ovo je više značilo bez veze mi je da brišem, ali ga ti ignoriši.
ИзбришиA i ovo je već previše informacija u cugu...
Zar može biti previše informacija, ako su one te koje pomažu slikaru da oboji sliku :)
ИзбришиVidi, ono sinoć je iz domena, što ti kažeš, "otelo se kontroli", sad šta je bilo, bilo je...
ИзбришиSad tek ne možeš reći da ti neka nijansa nedostaje... Imaš i previše :)
Ok, od sada kad hocu nesto da te pitam, to raditi uvece :) Tada je matematičar manje aktivan, jutro je njegovo :)
ИзбришиNe znam da li si ti ikada išta i pitao, hajde možda dva-tri puta ... Sve ostalo ja pričam, realno, ničim izazvana ...
ИзбришиNe vidim u tome ništa loše. Naprotiv. Ako je slušalac dobar, nijedna priča, ma kako to na prvi pogled izgledalo, nije jednostrana. I onaj koji priča na neki način na tu priča dobija odgovore, ne mora da ih ima samo slušalac.
ИзбришиDa li je slušalac dobar ili nije, to onaj koji priča ne može znati pouzdano ako nema povratne informacije. A krhkost svoje izmaštane predstave o tome, začas može srušiti da li reč neka, da li misao ili, naprosto, zapitanost o smislu ... Odatle i zabogamiloga...
ИзбришиA da li, u takvoj konstelaciji onoga koji sluša i onoga koji priča, onaj koji priča dobija odgovore ... Ne znam, ako je mesec u fazi rasta možda i misli da dobija. Opet, ako mesec opada ponekad prevlada osećaj da je odsutvo odgovora sve ono drugo ...
A može se to protumačiti i time da mi pripovedanje o nijansama i kockicama nije blisko (ovo nije šala!), te da ja imam mnogo više dara za slušanje, nego za pričanje.
Kako su slušaoci oduvek deficitarni kadar u odnosu na one koji pričaju, moje prirodno stanište nikada nije bilo ugroženo.
Eto, sada se učim i pričanju i osluškivanju između tačaka i dvotački!
Iznenadila sam samu sebe, haha!
Ima nešto od istine u onoj izreci da je svaki razgovor, u stvari, razgovor sa samim sobom. Riječima svoj unutrašnji svijet iznosimo van, a ako smo u saglasju sa samim sobom, onda to i u potpunosti razumijemo i svaka riječ odjekuje u nama samima i donosi nam i pitanje i odgovor. Mišljenje pretvoreno u riječi je glasni monolog koji otkriva naše dileme, unutrašnje sukobe, lične nedoumice, ali i naše čvrste stavove, principe, njihovim izricanjem potvrđivanje i samima sebi. Uglavnom, onome koji sve vidi i traži van, to je samo mišljenje koje se razgovorom i završava takvim kakvim jeste, bez ikakvog unutrašnjeg talasanja, dok je kod onoga koji živi unutrašnjim životom to razotkrivanje i usavršavanje svoje ličnosti.
ИзбришиPre jedno 15 godina je došao momak neki iz servisa i vratio mi popravljen računar. Bio je jako ljubazan, prijatan, dan je bio vreo i ja sam ga pitala da li bi popio nešto. Rado je prihvatio, seo i počeo pričati. U početku se priča odnosila na njegov servis, na kvalitet komponeti računara i sl. Ja sam ponekad ubacila po koju reč, moj suprug takođe... OK. Onda je on počeo priču o svojoj familiji, ženi, kući, komšiluku, rodbini, komšiluku te rodbine, počeo je da vuče paralele između ljudskih naravi, sistematično, taksativno ...
ИзбришиMoj muž je vrlo brzo ustao i otišao, uputivši mi pogled "Pa ti si ga zvala, eto ti ga sad..."
Ovaj je ostao kod mene skoro puna dva sata! Poslednjih sat i po ja nisam izgovorila ni reč, a nije bilo sekunda tišine. Njegova priča me nije interesovala, ali sam ga slušala sve vreme razmišljajući šta čoveka goni da potpunom strancu iznosi ovu gomilu činjenica i zaključaka. Priznajem, melodičnost njegovog glasa je bila presudna da ga slušam toliko dugo.
Na kraju mi je rekao da mu je baš drago što me je upoznao i da čovek nikad ne zna s kim može tako lepo da se ispriča.
U onome, zabogamiloga, je bila i jedna misao upućena njemu.
Odjednom sam se setila svojih misli i pitanja, osetila sam se kao da sam ja momak iz servisa, a ti ljubazni domaćin koji me je načas primio u svoj dom i pita se šta me toliko goni da pričam svoj život potpunom strancu.
Za razliku od pravog momka koji je svoj monolog proglasio dijalogom, ja sam u jednom trenutku postala svesna sopstvenog. Nije mi prijalo, zato sam i zaćutala ...
Eto, dogovorila sam se sama sa sobom, jeste trajalo dva dana, a ti si slušao, hteo, ne hteo...
PS.
Divan ti je tekst, zaista!
"ako smo u saglasju sa samim sobom, onda to i u potpunosti razumijemo i svaka riječ odjekuje u nama samima i donosi nam i pitanje i odgovor"
I povrh toga ja imam pitanje...
Za te i takve monologe koji nose i pitanja i odgovore dovoljan mi je i Andrić. Zašto onda volim da pričam s živim ljudima, oči u oči?
Imaginarni sagovornik, kao i onaj nepoznati, možda predstavlja neko naše drugo ja. Neko koga ne poznajemo predstavlja "čist" prostor (nema predrasuda, unaprijed prilijepljenih etiketa, ovakvog ili onakvog mišljenja kao što imamo prema svakome koga poznajemo), pa nam je najlakše u tu "prazninu" ubaciti svoje mišljenje, muke, jade, gorčinu, nedoumice, zadovoljstva, ponos određenim životnim događajima, i onda, ako posjedujemo imalo senzibitileta, u tom praznom prostoru viđeti sve to u svom pravom intenzitetu, dobiti odgovore, ili, ako ne postoji taj instinkt prepoznavanja osjetiti samo trenutno olakšanje, popraviti raspoloženje, osjetiti se rasterećenim, lakšim, što kod takvih osoba ostaje samo na tome, kratkotrajnom. do neke sledeće prilike, sledećeg nepoznatog koji je spreman da sluša.
ИзбришиS druge strane, postoji i govor nekome kome zaista vjerujemo, neko nama na neki način blizak, "bliz" (što bi rekao Krleža), kome možemo sve ispropovijedati bez bojazni da ćemo biti pogrešno ahvaćeni, a samo prenošenje, uz neki dijalog, uz bilo koju riječ, čak najobičniju, može da probudi neku asocijaciju koja nam "otvara oči", donese odgovor koji smo ko zna otkad čekali, a koji nam je bio pred nosom. Ne kaže se uzalud da jedna riječ može da odjekne svemirom jače nego deset atomskih bombi.
Tekst je lep, tačan naravno i ... ne mogu da se prepoznam u njemu.
ОдговориИзбришиAli ima jedna dobra stvar u celoj ovoj priči. Gledajući s vizure tvog odgovora u moj komentar mogu da pretpostvim šta te je tačno asociralo da napišeš baš tako nešto.
I ne, nema greške! Zaista može i tako da se shvati.
Ovo mi liči na onu igru u "Slagalici" duga, skočko... Kombinacija jeste moguća, ali nije tačna.
Pogotovo ovaj prvi deo mi nikako ne leži.
Ovaj drugi mi je bliži, ali nedovoljno ... jer, vidiš i sam, uglavnom se ne razumemo. A što se tiče dijaloga ... pa ja ne bih ulančani niz monologa zvala dijalogom. Oseti se tačno šta je dijalog.
Ovo jeste dijalog, zar ne? Dokaz je i to što razumijemo da se ne razumijemo, što razmjenjujemo mišljenje o nečemu. pa i kad su ona dijametralno suprotna. Ili, i to se dešava, kad su slična ili ista, ali ih nerazumijevanje rečenog ili ograničenost načina ispoljavanja, učini naoko dijalogom narazumijevanja.
ИзбришиA gore sam govorio apropo tvog gosta koji jeste vodio monolog, kao i o sličnim ljudima koji traže nepoznate ljude (ne tražeći u njima bilo koju dodirnu tačku, jednostavno im nije potrebna) da bi im se izjadali, pohvalili ili iz bilo kog razloga monologom sebi olakšali dušu. Toliko toga se u njima nakupilo da jednostavno mora da izađe napolje, a kako nemaju nekog bliskog koji bi ih saslušao i razumio, koji bi tu njihovu potrebu shvatio, traže nekog nepoznatog (može to da budu bilo đe, na bilo kom mjestu) da svoju priču plasiraju i tako sebi olakšaju. Dakle, nije bitan sabesjednik, bitno je da sluša i da priča teče, da izlazi van, to je jedini način da postane stvarna, a sama činjenica da je iznesena, saslušana bez opovrgavanja čini je takvom.
Nasuprot tome, može neko koga fizički ne poznajemo ili nijesmo nikad susreli, da nam bude bliži od nekog s kim se godinama poznajemo ili čak i družimo (postoje razne vrste druženje, velike razlike koje se označavaju tom riječju). Nečija misao, životni stav, princip, širina pogleda, zvuci čija melodija svira i u nama samima, mogu da nam nečiji svijet učine dražim i bliskijim, pa iako se nikad nijesmo fizički sreli, od drugih sa kojima se svakodnevno susrećemo, družimo, kafe ispijamo, vodimo neobavezne razgovore.
U ovom dugačkom nizu razmene komentara nešto jeste dijalog, a za nešto i nisam sigurna.
ИзбришиPoprilično me užasava misao da držim monolog. Sad je trenutak kad bih ja sama sebi dala savet da "ne ostavljam srce nebranjeno". Da, to su oni saveti koje nikad ne poslušam...
Ja sam jako introvertna osoba. I suvim zlatom merim s kim ću progovoriti (progovoriti s dušom) koju više nego što to neke prilike nalažu. To mora stvarno biti neko jako specijalan, neko ko mi vibracijski odgovara. Nema tu puno ljudi ... a i među njima ima nekih koji su mi draži i bliži od onih drugih. I nikakve veze nema da li smo se ikad sreli, a ostale stvari tipa pol, nacija, država, godine, da i ne pominjem.
Nasuprot tome, oko mene uvek ima puno ljudi! Ne bi oni bili tu da im nije prijatno. U toj interakciji oni dobiju upravo onoliko koliko i mogu da prime. Za mene je pravo blago pronaći ljude u koje ja mogu "kompletno da se uklopim".
Da se vratim na početak: "Ovo jeste dijalog, zar ne?"
Ovo je bio dijalog u svojoj najlepšoj boji u onom delu kad posle mog komentara ti kažeš "Dva puta sam pisao odgovor i dva puta promašio i brisao, pa interent zakočio,.."
pozdrav, Solumija :)
Dijalog jeste. to sigurno. Nekad, kad već govorimo o onom vibracijskom prožimanju, jedna riječ može da znači više od cijele ispisane stranice, isto kao i ona nerečena, a podrazumijevajuća. Tada to jeste dijalog, jer se odgovor zna ili bar naslućuje, iako nije ni izrečen. Vibracija nalazi sebi srodno vibriranje i odgovor je tu, neizrečen ali jasan.
Избришиp.s. hmm... vratila se Solumija :)
Hmm, zaista?!
ИзбришиDraža ti je Iva od Solumije?
Iva se nije pokazala toliko opasnom kao Solumija :)
ИзбришиIva se nije pokazala nikako, nije ni draga, a ni opasna!
ИзбришиAli ako treba Solumiju prepustiti prošlosti, neka tako bude... :)
Hahaha... Vrijeme će pokazati je li Solumija prošlost :)
ИзбришиNešto mi se čini da ti hoćeš da razgraničiš, sve "opasne" stvari da pripišeš Solimiji, a one druge Ivi.
ИзбришиOnda na konto toga kažeš "Vrijeme će pokazati je li Solumija prošlost".
Ako je to istina što sam rekla, i sam znaš da Solumija ne može biti prošlost, nikada.
Znam to, znam. Nego, eto, reko' tek tako, pripiši to onoj "snila baba..." Ali znam da neće, džaba snujem :)
ИзбришиMa, ne verujem da to uopšte snuješ, ne verujem ni da bi želeo, ... nema šanse! :)
Избриши:) :) :)
Избриши